Sconvolts Cagliari !

Fudbalski klub Kaljari je jedan od retkih klubova sa juga Italije koji je osvojio titulu prvaka države. Njegovi navijači organizovano postoje od kraja osamdesetih, a jedna su od retkih apolitičkih grupa. Glavna grupa se naziva Sconvolts, koja se nalazi na severnoj tribini stadiona SantElia , a druge manje ekipe zauzimaju južni sektor. Kaljaritani su u dorbim odnosima sa navijačima Barija i Lećea, iako su ove dve grupe najomraženiji neprijatelji, vezuje ih veliko prijateljstvo za Fođane i Sampdorijane(prekinuto u poslednjim godinama), a najveće rivale im predstavljaju ekipe Napolija, Milana, Juventusa, Verone, Toresa iz Sasarija (lokalni derbi) tu su još Ankona, Inter, Palermo, Roma, Padova, Lacijo, Đenoa ... Nesumnjivo je da su Sconvoltsi ekipa koja je imala brojne incidente i sama sebi stvorila veliki broj neprijatelja i kad bi pitali bilo kog Ultrasa sa čizme koju ekipu najviše respektuje, odgovor bi bio Sconvolts Cagliari. Da bi objasnili zašto je to tako počećemo ispočetka.
Nastaju 6.februara 87, posle nekoliko nesuglasica unutar Severne tribine. Zapravo, tada dominantna grupa UCCN (Ultras Cagliari Curva Nord), zbog internih svađa, odlučila je da izbriše svoje ime sa navijačke mape, jer je uvidela da novoformirana ekipa mladih momaka pod imenom Sconvolts širila totalno novo viđenje Ultras pokreta i gurala svoju priču na totalno drugačiji način od ostalih tribina. Tako Sconvoltsi, što bi u slobodnom prevodu značilo smućeni, preuzimaju tribinu i organizuju prva gostovanja, na koja je trebalo otići i vratiti se svi zajedno, jer je primaran cilj bio da se svi međusobno dobro upoznaju. Prve godine su bile veoma teške, klub se nalazio u teškoj rezultatskoj i finansijskoj krizi, a u Kaljariju retko ko je verovao u hitar povratak kluba u elitu. Ako bi još dodali da na svako gostovanje je trebalo putovati brodom, lako je shvatiti u kakvoj situaciji su bili ovi mladi momci. Ali leto 1990 donosi novi val optimizma i navijačke strasti u prestonicu Sardinije. To je leto kada je organizovano svetsko prvenstvo u Italiji, a u grupi koja će igrati utakmice u Kaljariju nalaze se ni manje ni više nego Englezi i Holanđani. Te godine Sconvoltsi radikalno menjaju svoj stil: nema više bubnjeva i papirića kao u Argentini, prelazi se na kežual stil (prvi bomberi), ne postoje više vođe, sada samo grlo i dlanovi, a komunikacija sa medijima totalno se zabranjuje svim članovima grupe. Kao i na tribini, Kaljari se menja i na terenu. U klub dolaze igrači poput Franceskolija, Fonseke i Herere, koji još više galvanišu već euforične navijače, a ovi njima posvećuju brojne navijačke pesme. Ipak, Fonseka prelazi u rivalski klub Napoli, pa je na meču u Kaljariju bio glavna meta domaćih navijača. Od tog dana Sconvoltsi odlučuju da će pevati samo klubu i neće više bodriti igrače kao pojedince.


U narednim godinama Sconvoltsi postaju pravi lideri Ultras pokreta u Kaljariju, a za mnoge su jedna od referentnih tačaka u navijačkom svetu na čizmi. Parole Biti ultras u glavi, Svuda na naš način i Ultras sedam dana u nedeljisu samo jedne od fraza, koje su viđene u Kaljariju, a nakon toga i na mnogim stadionima širom zemlje. Nastaju i prva ozbiljna rivalstva sa Napolijem, Đenovom (zbog doskorašnjeg prijateljstva sa Dorijanima), Romom, Laciom i Veronom, sa kojima je postojalo i prethodno prijateljstvo raskinuto iz političkih razloga, ali to je samo verzija koja je poznata opštoj javnosti. U poslednjim godinama grupa se morala suočiti i sa gubitkom dvoje pripadnika. Zapravo, izgubili su život Davide, u saobraćajnoj nesreći i Valery Melis, zbog bolesti prouzrokovane osiromašenim uranijom nakon međunarodne misije koju je vršio na Kosovu i Metohiji. Nedostatak dvojice momaka, naročito Valerija, koji je bio jedan od poznatijih na Severu, nije mnogo toga promenilo unutar grupe. Mlađa generacija je preuzela stvar u svoje ruke, a stara ekipa je i dalje tu da bi pripomogla mlađim naraštajima. Najveći gubitak, kao što sami kažu, je njihova zastava, koja nije izgubljena u navijačkom okršaju ili ukradena od strane protivničkih grupa nego stoji zaključana u prostorijama kluba, jer po novom zakonu predstavlja smrtonosno oružje.


Upravo borba protiv represije je jedna od svetlijih tačaka u poslednjim godinama, a kulminacija te borbe je viđena u ovogodišnjem napadu na centralni Zatvor Kaljarija, gde su Sconvoltsi vodili pravi rat sa policijom da bi pokazali na šta su sve spremni da oslobode druga sa tribine, koji je uhapšen zbog nepoštovanja zakona vezanim za ponašanje na sportskim borilištima. Kao što smo već rekli, Sconvoltsi su jedinstvena grupa baš zbog ovakvih i sličnih akcija, a samim tim da na svako gostovanje putuju brodom, da im je prvi neprijatelj policija, da u tučama ne koriste noževe i da se ne bave politikom dokazuje koliko su ustvari jedan korak ispred svih što se tiče Ultras mentaliteta. Jačini ove grupe je doprinelo i interno rivalstvo sa grupom Furiosi, takođe nastala krajem osamdesetih godina, ali ekstremnijom što se tiče političkih shvatanja. Furiosi (Pomahnitali) su, sve do gašenja grupe 2003. godine, zauzimali gornji sektor Severne tribine, dok su Sconvoltsi bili na donjem delu. Na gostovanjime je takođe dolazilo do podele, a više puta su izbijale i interne tuče. Dok ovi drugi nisu bili poznati po nekom preteranom navijačkom mentalitetu, Sconvoltsi su još jednom dokazali veliku ljubav prema svemu što predstavlja njihov grad i tako uskočili u pomoć domaćim rivalima kada im je 1992. godine na utakmici protiv Milana pao udarni transparent. Zastava nije odbranjena, ali Milanisti su tog dana jedva izvukli žive glave sa ostrva. Iako bez zastave, Furiosi nastvljaju da funkcionišu kao grupa sve do poslednjeg kola sezone 2003-2004. Nakon toga se pojavljuju još jednom u narednoj sezoni, tačnije na meču sa Napolijem, istakavši parolu Nismo se vratili, uvek smo bili tu. Ovaj gest je isporvocirao Sconvoltse, koji su napali pomahnitale i isterali ih sa tribine. Tog dana su poslednji put viđedni na Severu, a nekoliko pripadnika grupe se je preselilo na Jug i priključilo grupi Cagliari Calcio 1920.


Sconvoltsi su takođe grupa koja je pokazala veliko poštovanje prema preminulom navijaču Lacija, Gabrijeleu Sandriju. Naime, na utakmici protiv Milana, centralni deo Severne tribine je ostao prazan, a istaknute su parole Gabriele Sandri...jedan od nas i 45 minuta ćutanja...da se ne zaboravi. Mnoge grupe su ovom prilikom protestovale na svoj način, ali ako bi se poštovanje iskazivalo u minutama ćutanja, Sconvoltsi bi bili na vodećim mestima.
Naše mišljenje je da ova grupa se u poptunosti razlikuje od ostalih. Kada su početkom devedestih svi imali cirkus na tribinama, oni su furali svoj kežual stil, a sada kada se mnogi više bave marketingom i oblačenjem u firmiranim odelima, oni brže bolje pokušavaju da očuvaju ono malo što je ostalo od Ultrasa na čizmi. Njihova pesma ni u jednom trenutku ne staje, a jedinu zastavu koju ćete videti na tribini je grb grada ili tzv. Testa di moro. Ne postoji internet stranica koja piše samo o njima, nemaju puno klipova na jutjubu niti slika svojih novih šalova, jer im to nije na prvom mestu, a pesme su im u većini otpevane na sardinijskom narečju. Protive se širenju politike među navijačima, nisu pripadnici nijedne stranke, ali ne zagovaraju anarhiju. Mnogi bi rekli da su takvi, jer nisu sposobni da urade nešto konkretno, ali ko ih dobro poznaje zna da su Sconvoltsi takvi kakvi jesu i tačka i da ih treba poštovati šta god uradili. Jednom rečju oni su Anti, a njihovu posebnost dokazuje i činjenica da svake nedelje, uprkos brojnim zabaranama, 50-60 Ultrasa putuje brodom do najudaljenijih destinacija na čizmi, a priključuju im se brojni Kaljaritani širom zemlje, jer znaju da, gde god se našli, u svakom trenutku predstavljaju najneobičniju pokrajinu na čizmi, a njima je to, očigledno, najbitnije.