Mazzola - Rivera, nešto što se pamti !

Svaki fudbalski tim ima jednog igrača koji se izdvaja od ostalih. Često, taj igrač je miljenik navijača (svog kluba), sve oči uprte su u njega, tim igra onako kako mu on diriguje, jednostavno jedan period istorije kluba ili grada, pamti se po njemu. Ključna reč u prvoj rečenici ovog teksta je „jednog“. Šta se desi kada se u jednom gradu u isto vreme, na istoj poziciji nađu dva vrhunska igrača? Period su 60te i 70te godine, zemlja je Italija, grad je Milano, klubovi Milan i Inter, a igrači Đani Rivera i Sandro Macola. Rivalstvo-ogromno.
I jedan i drugi igrali su na poziciji ofanzivnog veznog igrača, imali su ulogu kreatora igre u svom timu. Sandro Macola, rođen u Torinu, gde je i proveo najranije godine detinjstva i izgubio oca u avionskoj nesreći fudbalera Torina. Sa svojim manje uspešnim i poznatim bratom Ferućijem, potpisuje za Inter iz Milana i debituje u porazu protiv Juventusa (1-9) 1961. godine. Macola, postaje zajedno sa Luisom Suarezom, Faketijem, Žairom, Mariom Korsom deo čuvene Interove ekipe koja je dva puta uzastopce osvojila Kup Šampiona (64-finale protiv Real Madrida, Macola postiže dva gola,65) i poražena u finalu 66.od Seltika (Macola strelac za Inter) . Uprkos uspesima ta Interova generacija ostala je upamćena po sistemu defanzivne igra nazvanom „katanaćo“ ,surovi defanzivni fudbal, nimalo zanimljiv za gledanje.
Đani Rivera, rođen u Alesandriji, izdanak je sjajne Alesandrijske škole fudbala. Poznat kao „Zlatni dečko“ italijanskog fudbala. U seriji A, debitovao je u timu Alesandrije u meču protiv Intera 1959. godine, a 2 godine kasnije za rekordnu sumu od 200 000 dolara, prelazi u AC Milan, imao je samo 16 godina. Sa Riverom u timu AC Milan je osvojio Kup Pobednika Kupova 1973. godine i izgubio u finalu istog takmičenja sledeće godine. Takođe osvojena su dva uzastopna skudeta 72. i 73.Sasvim je jasno koliki su značaj oba igrača imala za svoje timove i koliko su doprineli njihovim uspesima. Rivera miljenik navijača crveno crnih, Macola miljenik nero azura. Mnogi tadašnji poznavaoci fudbala diskutovali bi kako bi izgledalo kada bi jedna fudbalska ekipa imala dvojcu takvih magova na terenu. Diskusijama je došao kraj kada su i Macola i Rivera dobili poziv u Italijansku reprezentaciju za put na Svetsko prvenstvo u Meksiko 1970. godine.
Italija je u Meksiko došla, kao jedan od glavnih favorita za osvajanje prvestva, uz Brazil. Na razočarenje italijanskih navijača i ljubitelja fudbala širom sveta ni na jednoj utakmici prve faze takmičenja Macola i Rivera nisu se istovremeno našli na terenu. Selektor Italijanske reprezentacije Falućio Valkaregi, razvio je sistem koji je nazvao „staffetta“, koji se sastojao u tome da Macola i Rivera odigraju po jedno poluvreme i da na poluvremenu jedan zameni drugoga. Počela je druga faza Svetskog prvenstva a još uvek je „staffetta“ bila na snazi i pokazala kao sasvim dobra. Ipak Rivera se bolje pokazao u četvrtfinalnom meču protiv Meksika i u polu finalu protiv Zapadne Nemačke i zahvaljujući njemu je Italija došla do finala u kojem je trebala da se sastane sa Brazilom. Konačan sudar ofanzivne i defanzivne ideologije. I onda se događa nešto što je rivalstvo između ova dva igrača produbilo i poslalo u istoriju.
U finalnom meču prvo poluvreme na terenu je startovao Macola. Brazil je dominirao i poveo 1:0 preko Pelea u ranoj fazi utakmice. Boninsenja je izjednačio i rezultatom 1:1 se otišlo na poluvreme. Kada su svi očekivali ulazak Rivere koji je očigledno bio u boljoj formi, pri još uvek aktivnom rezultatu za Italiju, na teren je pred početak 2. poluvremena istrčao ponovo Macola. Valkaregi je Riveru ostavio na klupi! Brazil je rasturio Italiju! 7 minuta pre kraja utakmice pri rezultato 3:1 za „karioke“ Valkaregi je sa klupe podigao vidno iznerviranog Riveru i uveo ga u igru. Ali ne umesto Macole! Prvi put su se na terenu našle dva asa. Ipak, bilo je prekasno... Brazil je do kraja postigao još jedan gol i pobedio sa 4-1. Iako je celokupna svetska fudbalska javnost smatrala da je u prvih 11 Italije na svakom meču bilo mesta i za Macolu i za Riveru, oni su zajedno odigrali samo poslednjih 7 minuta finalne utakmice. Možemo samo da pretpostavljamo kako bi izgledala igra Italije sa obojcom na terenu svih 90. minuta. Verovatno bi to bilo lepše i atraktivnije. No tada bi ostali usraćeni za priču o velikom rivalstvu. Jednu od priča koje fudbalsku igru čine još lepšom.